Ovaj Srbin je vlasnik pola grada i restorana kod Nijagarinih vodopada

Nijagarini vodopadi, jedno od sedam svetskih čuda, najveći poslije Viktorijinih, posetom od 12 miliona turista godišnje, prava su fabrika para. Kompleks koji nadvisuje Nijagarine vodopade, sve što je potrebno turističkoj poseti Nijagari, uključujući i Skajlon toranj, u vlasništvu je Đorđa Jerića.

Ako stanete nasred mosta koji spaja SAD i Kanadu, vidi se da je Amerika prilično uskraćena za pogled na divovski vodopad. Ukoliko žele da vide lepotu i snagu vodopada, koji se obrušava sa 50 metara visine i protokom od 128 hiljada kubika u minuti, Amerikanci moraju da pređu na kanadsku, Jerićevu stranu.

Jerića, koji je rođen tu, smatraju jednim od najbogatijih u Kanadi. Mnogi misle da je pola Nijagare zapravo njegovo vlasništvo, jer tu ima mnoštvo hotela i restorana na najatraktivnijem mjestu, pored samih vodopada. Nijagarom se šeta opušteno, sam. Čudi se pitanju da li se oseća sigurno.

- Naravno, idem kad hoću i gde hoću. Pa ja samo imam nešto veću kuću i nešto bolja kola od drugih i idem dva-tri meseca godišnje na Floridu. Sve ostalo vreme radim kao i svi drugi ljudi. Moje bogatstvo je u tome što mogu ljudima da pružim zadovoljstvo i zabavu.

U stvaranju kompleksa hotela u Americi, Jerićeva priča je prava američka.

- Moj otac Pane je došao u Kanadu 1912. iz slavonskog sela Gorica kod Nove Gradiške. Kad se doselio u Nijagaru imao je samo 17 godina. Zaposlio se kao fizički radnik na železnici, u kojoj je penzionisan 45 godina kasnije kao direktor izgradnje pruga u Kanadi. Nijagara je tada bila malo selo na obali reke, pa je otac, inače vrlo talentovan za biznis, počeo od ušteđevine da kupuje placeve. Kada je probijen auto-put pored njega je sagradio kabine za prenoćište i boravak tokom vikenda, za putnike i prve turiste. Bilo je to 1941. I moj prvi posao sa 13 godina je bio upravo izdavanje tih kabina, kojima je otac dao ime Holidej Inn.

Svoj prvi motel Jerići su izgradili 1956. uz autoput Kraljice Elizabete, 130 kilometara od Toronta, kasnije još jedan, a 1962. treći. Hotel Holiday Inn sagradili su 1965. Na istom posedu, pored vodopada, kupili su Pyramid Place, onda još jedan objekat sa 65 soba.

U taj nesvakidašnji dar prirode priklonio se ogroman betonski toranj na samo 200 metara od obale.

- Skajlon toranj sam kupio za 10 miliona dolara. Ima tri lifta koji stižu na vrh za 57 sekundi i razvoze goste na vidikovac, u restoran i u salu za ručavanje koja se okreće (za sat vremena zatvori čitav krug) i pruža mogućnost da kad je vedro nebo vidite okolinu u SAD i Kanadi na čak 129 kilometara.

Jerići su sa troje dece danas i faktički prvi ljudi Nijagare, jer upravo je njima država Kanada ponudila da ovo svetsko čudo prirode pretvore u Nacionalni i turistički park.

Kao sin jedinac, Pana Jerića i Kate Mrmak, nekadašnje devojke iz Slavonije, koja je preminula kada je Đorđe imao samo osam godina, uporedo je radio i školovao se. U Nijagari je završio osnovnu školu i gimnaziju, a potom 1953. i studije komercijale i finansija. Po osećanju za rad i biznis ličio je na oca, pa je i nastavio njegov pionirski posao.

Jerić se založio da u ambijent Nijagare uklopi spomenik Nikoli Tesli visok tri metra s pogledom na reku na kojoj je napravio prvu hidroelektranu

- Rođen sam u Nijagari. Supruga i ja smo zajedno rasli i zajedno starili. Početkom 60-ih bili smo jedine neženje u srpskoj koloniji, pa smo bili upućeni jedno na drugo. Ljubica je iz porodice Božinić, koja je takođe dugo u biznisu. Njen otac je otvorio prvi bilijar klub u Kanadi, baš ovde na Nijagarinim vodopadima.

Nijagara je grad od 75.000 stanovnika i 15 miliona turista, koji makar prođu pored Skajlon tornja i slikaju se. Prvi plac za motel Jerići su platili 100.000 dolara, a drugi za hotel 300.000 dolara. U međuvremenu podignut je i hotel Piramida, kao i peti hotel sa 65 soba; prodat za 750.000 dolara. Tada su pored filmske kompanije Imaks bili jedini vlasnici placeva na obali Nijagare. Danas ova zemlja više nije za prodaju.

- Već 1955. godine, kada je izgrađena kanadska mreža puteva, koji su prolazili pored Nijagare, mi smo od ušteđevine podigli motel za 20 soba. Četiri godine kasnije postao je tesan, pa smo na novom placu podigli drugi sa 30 soba. I treći 1962. sa 32 sobe. Posao je cvetao, pa smo počeli da razmišljamo i o podizanju hotela, što smo supruga i ja i učinili 1965. godine, kada su udareni temelji hotela Holidej In sa 77 soba.

Izgradnja tog hotela koštala me je milion dolara, a dogradnja još 45 soba i bazena 1980. godine još dva miliona. Izrodili su troje dece, ćerku i dva sina kojima su poverili dalje vođenje poslova. Tako su postali dio poslovne istorije Kanade; Đorđe je 1989. proglašen za Poslovnog čoveka godine u Ontariju.

- Država Kanada mi je poverila da kao najuspješniji biznismen u turizmu izgradim Turistički centar Nijagara i faktički postanem vlasnik čitavog kompleksa na kanadskoj strani vodopada. Taj projekat nosi naziv Skajlon milenijum. Ukloniću staru železničku prugu i neke manje objekte i na obali sagraditi još tri hotela. Ovaj posao je vredan 50 miliona dolara.

Fakat, Jerić je pored Nijagarinih vodopada proveo celi svoj život. Jeste se školovao, ali je sve vreme bio uz oca koji je na vreme shvatio turistički potencijal Nijagarinih vodopada, pomagao mu oko smeštaja gostiju još kao klinac.

- Od ujaka i oca sam slušao priče o našim ljudima. O porodicama koje su puno radile, ali i uspevale u poslu. Posle završenog fakulteta u Torontu, Đorđe je pokušao da se bavi i advokaturom, ali je shvatio da je njegovo mesto ipak u turizmu.

- Svaki čovek može da uspe u poslu samo ako to želi i ako radi posao koji voli. Jeste potrebna i sreća, ali i veliki, veliki rad. Nijedan uspeh ne dolazi sam od sebe.

Đorđe je zadovoljan čovek. Ustaje ujutro oko devet sati, doručkuje sa suprugom a ostatak dana provodi obilazeći poslovne objekte. Brigu o Skajlonu preuzeo je stariji sin Đorđe jr, za Holidej In zadužen je mlađi Majkl (Aleksandar), a za hotel Kaskade ćerka Katarina.

U Kanadi imaju desetak firmi. Jedna, po očevoj smrti 1965. godine, nosi ime Pane. O prvim velikim zarađenim parama Đorđe otvoreno govori.

- Ja sam prvi milion dolara napravio još 1972. godine, kada sam prodao hotel za 750.000 dolara i nekoliko placeva pored njega. Država je to tražila od mene da bi tuda provukla autoput, koji ni do danas nije sagrađen. Danas moj kapital vredi više stotina miliona dolara. Ali, nisam opterećen tim novcem, jer za mene je pravljenje novca samo posao kao i svaki drugi!

Iako u odmaklim godinama, mašta da postane vlasnik još više građevine od Skajlon tornja. Namerio je da kupi CN Toranj, najveću gradsku znamenitost u Torontu, visok 553 metra.

- Godišnje kroz sam Skajlon tauer prođe milion gostiju što je najveća turistička poseta pojedinačnoj destinaciji u Kanadi. Budući da poseta tornju, dva od ukupno tri su njihovi, u proseku košta oko 12 dolara, da ručak u restoranu smeštenom u kupoli na vrhu nije manje od 35 dolara, da su u prizemlju brojne prodavnice suvenira, a da je u suterenu impresivan zabavni park za decu, onda se lako dolazi do toga kolika je imperija Jerića, ili zarada od samo jednog objekta u Nijagari. Investicija od 18 miliona dolara u ovaj toranj davno se isplatila.

- Celog života radio sam ono što sam naučio kao mladić. I nikada u poslu nisam imao kriza niti velikih lomova. Želim još toranj koji će nadvisiti postojeće, pa će unuk verovatno podići najveći kazino na Nijagari.

(Tekst i foto: The Prestige)

http://www.kurir.rs/vesti/drustvo/s-tornja-vidi-do-srbije-ovaj-srbin-je-vlasnik-nijagarinih-vodopada-clanak-1665412

Ekspedicija “Kragujevac – Kilimandžaro”

http://www.nostalgicno.com/tehnostalgija/ekspedicija-kragujevac-kilimandzaro-1975/

Za nešto manje od mesec dana, tačnije 14. februara, navršava se tačno 40 godina od početka ekspedicije “Kragujevac – Kilimandžaro” na kraju koje se legendarna Zastava 101 popela na krov Afrike!

Neki će zlobnici za sve ondašnje stvari sa podsmehom reći kako nas nisu “dovele daleko”, a mi ćemo – e pa jesu: Stojadin na vrhu Kilimandžara te 1975! Ne znamo sa sigurnošću, ali ni neka veća imena svetske automobilske industrije se bar tih godina nisu mogla pohvaliti sa sličnim uspehom, a da ne govorimo o marketinškoj strani cele priče.

Sve je počelo od idejnog tvorca ove ekspedicije Prof. dr Milana Rakočevića koji je u svojoj mladosti bio veliki zaljubljenik u autobilizam, a bio je i stalni suvozač asa jugoslovenskog auto-moto sporta Bate Nađa. Tako je odlučio da Crvenoj Zastavi predloži svoju ideju za ekspediciju do vrha Kilimandžara koju je osmislio dok je prolazio afričkim pustinjama, a u čijoj pripremi mu je pomogao još jedan šampoion jugoslovenskog reli sporta, Branimir Perić Džo.

Dragan Drakulić, tadašnji direktor Komercijale Crvene Zastave uvideo je da je predlog o ekspediciji idealna prilika za promociju tadašnjeg najboljeg modela jugoslovenske auto-industrije, ali i šansu da se Stojadin isproba u eksploataciji pod nenormalnim uslovima. Ekspediciju je podržao i tadašnji direktor Zavoda Crvena Zastava, Prvoslav Raković. Prvi posao nakon prihvatanja predloga je bio pronalazak sponzora, međutim, pokazalo se da nije bilo razloga za brigu jer su na sponzorstvo odmah pristali “Modriča”, “Tigar” i još dosta manjih fabrika.

Nakon prigodne svečanosti, ekspedicija je 14. februara 1975. krenula na put od Kragujevca do Kilimandžara, dužine preko 11.000 kilometara i to kroz bespuća Nubijske pustinje, savana, kamenjara, trnovitih predela i močvara.

Pet potpuno novih Zastava 101 i jedanaestoro ljudi krenulo je put Afrike 14. februara 1975. godine. Automobili su bili crvene boje, sa Tigrovim gumama i uljem Optima iz Modriče! Četiri automobila su bila bez zadnjih sedišta, kako bi poneli sav prtljag, delove, lekove, opremu, kamere, a jedan je bio u punom fabričkom stanju. Na haubama automobila bila su ispisana imena zemalja kroz koje će ekspedicija proći: Grčka, Egipat, Sudan, Kenija, Uganda, Tanzanija.

1975. godina bila jedina godina relativno stabilne političke i bezbednosne situacije na Afričkom kontinentu. Osnovni adut koji je članove ekspedicije izvukao iz različitih nezgodnih situacija je bio postojanje saveza Nesvrstanih, a jugoslovenski pasoš je otvarao različita vrata i omekšavao stavove lokalnih vlasti, pa su naši ispraćani uz pozdrave Titu. Takođe, Energoprojekt i druge jugoslovenske firme su izvodile radove širom Afrike, tako da se ekspedicija mogla obratiti za pomoć i našim ljudima stacioniranim u Africi.

Jugoslovenski listovi koji su imali ekskluzivno pravo objavljivanja članaka i fotografija su bili: Ilustrovana Politika, Novosti, Borba, Vijesnik, a mnogi drugi su to pravo otkupljivali, a glavni medij je bio TANJUG. To je bilo vreme kada su se informacije prenosile telefonskim putem ili teleksom, a fotografije su se slale avionskom poštom. KK ekspediciju su pratili i inostrani mediji Evrope, a naročitu pažnju su posvetili mediji zemalja kroz koje je ekspedicija prolazila. Neki od zanimljivijih naslova su bili: ’’Avantura 11 Jugoslovena’’, ’’Kroz pustinju i prašumu’’.

U režiji Branka Baletića, kroz kameru Bratislava Grbića, uz scenario Ginke Milinković i muziku Zorana Simjanovića, nastao je dokumentarni film ’’Ekspedicija Kragujevac – Kilimandžaro’’

Veliki broj fotografija je načinio Mioljub Jelesijević, koje je Zastava kasnije koristila u svim reklamnim kampanjama. U Tanzaniji je organizovano fotografisanje automobila uz poziranje manekenke Vini Kibuja što je i za današnje pojmove svojevrstan primer umetničke fotografije.

KK ekspedicija je otvorila vrata tržišta severne Afrike za Zastavu 101, ali i za FIAT 128. Naročita histerija za kupovinu Fiata 128 je nastala u Egiptu gde se ovaj model sklapao od delova iz Kragujevca do 2009, a i danas je taj automobil među omiljenima u Kairu.

Za samu Zastavu 101, ova ekspedicija je dokaz i svedočenje o kvalitetu i izdržljivosti jugoslovenskog četvorotočkaša – preko 11.000 kilometara je prevaljeno, kroz bespuća uz minimum kvarova: zbog skokova sa peščanih dina u pustinji pukao je jedan gibanj i dve viljuške zadnjeg trapa, zbog preletanja suvih rečnih korita sa šiljatim kamenjem na obalama, jedan karter nije izdržao, a oštro trnje je na deonici nakon pustinje izazvalo veliki broj pucanja guma na relativno kratkom putu, ali nijedan kvar nije ozbiljno zaustavio ekspediciju.

Vešti automehaničari Zastave Nikolić i Barlov su tokom cele ekspedicije vodili računa o dobrom stanju Stojadina uz krajnji zaključak da je Zastava 101 zaista, za svoje vreme, bio izdržljiv i pouzdan automobil. Preventiva koja je urađena na motoru, kada su temperature prešle 50 stepeni na pustinjskom suncu, izvađeni su termostati motora a ventilatori hladnjaka stavljeni u neprestani rad, što se pokazalo korisnim jer se ni jedan Stojadin nije pregrejao bez obzira na visoku turažu pod kojom su voženi po pesku (ako brzina padne ispod 120 km/h, Zastave 101 su se znale ukopati u pesak do patosa). Eksperimentalno su testirane posebne “pustinjske gume” iz Tigra – vrsta krampon gume sa povećanom izdržljivošću na jake udare i visoke temperature.

Ekspedicija je uspešno okončana planinarenjem i osvajenjam vrha Kilimandžara, Džilmans pointa na koji su stigli:

Branimir Perić Džo – vođa ekspedicije
Ginka Milinković – pomoćnik organizatora
Milan Rakočevic – organizator ekspedicije
Slobodan Nikolić i Miodrag Barlov – automehaničari iz Zastave
Joža Vlahović – novinar “Vijesnika” iz Zagreba
Bratislav Grbić – kamerman
Branko Baletić – televizijski reditelj
Dušan Sekulić – novinar “Ilustrovane politike”
Mioljub Jelesijević – fotoreporter
Bogdan Šekler – pisac knjige “Džambo Afriko” o ekspediciji Kragujevac – Kilimandžaro, zvanični lekar ekspedicije, novinar
“Večernjih novosti” i “Borbe”

Članovi ekspedicije su se vratili za Beograd avionom, zahvaljujući sponzorstvu Al-Italie.

Svih 5 Zastava 101 je u voznom stanju ukrcano na teretni brod u Tanzaniji i poslato za Atinu, gde su ih ponovo preuzeli članovi ekspedicije i dovezli ih za Kragujevac. Jedan od KK Stojadina je bio izložen na sajmu automobila u Beogradu 1975. gde su bili prisutni i svi članovi ekspedicije koje je publika pozdravila gromoglasnim aplauzom. Automobili su zatim razdeljeni po filijalama Zastave gde su dočekali kraj svog radnog veka. Međutim, prototip Zastave 101 iz 1969. je u nekom trenutku stilizovan kao Stojadin sa ekspedicije i kao takav se nalazi pod zaštitom države u hangaru u Kragujevcu. Neproverene informacije govore da je svih 5 motora iz KK Stojadina sačuvano u prostorijama nekadašnjeg Zastava sporta.

(Izvor: www.auto.blog.rs)

ZNAMENITE SRPKINJE

Persida Pinterović - u miru predavala, u ratu lečila

U uglednim listovima iz druge polovine 19. veka uz njeno ime je stajala odrednica - "jedna od najinteligentnijih srpskih kćeri". Iako je ona danas mnogima nepoznanica, Zavičajni muzej u Rumi, retkim spisima i tekstovima, još čuva sećanje na znamenitu sugrađanku - Persidu Pinterović, vrsnog pedagoga, velikog prosvetnog i humanitarnog radnika.

Ova Rumljanka, govorilo se pametna, ljupka, plemenita i dobre duše, rođena je 29. septembra 1844. godine u domu majke Nastasije i oca Stanka, uglednog trgovca. Da u pitanju nije bila časna porodica, jedna ulica u njenom rodnom gradu ne bi nosila ime po Pinterovićima. A uz ugled je u to doba nužno išlo - obrazovanje. Tako je Persida već u prvim đačkim danima znala da se neće zaustaviti na osnovnoj školi, tada prevelikom "kolaču" za devojke. Ženska učiteljska škola u Velikom Bečkereku (Zrenjaninu) bila je njena "ulaznica" za učiteljsku poziciju u Šapcu. A znalo se koliko je za dame bilo teško da se izbore za mesto predavača u muškom svetu u kojem je živela. Tek što je prošla godina, a njen rad je već bio zapažen. Za obrazovanje i vaspitanje srpskog podmlatka odlikovana je poveljom, a ubrzo i postavljena za stariju učiteljicu. Bio je to početak Persidinog uspeha, nezaustavljivog. A onda...

- Jednom prilikom Ljubomir Nenadović, poznati srpski književnik, tada u svojstvu izaslanika Ministarstva prosvete, obilazeći škole u Šapcu, zapazio je izvanredne pedagoške sposobnosti ove mlade učiteljice. Po njegovom savetu ona prelazi u Beograd i, pošto je 1864. godine položila stručni ispit, biva postavljena za nastavnicu Više ženske škole - zapisao je Đorđe Arsenić u knjizi "Znameniti Rumljani". 

ZAKLETVA NA „PODANOST SRPSTVU”
Persidina majka Nastasija se u vreme njenog kasnijeg školovanja obratila Ministarstvu unutrašnjih poslova Srbije, istakavši da ona kao udovica austrijskog porekla, sa punoletnim ćerkama odgojenim u austrijskoj vlasti, "podnosi zakletvu na podanost Srpstvu". Tako je 1864. godine dobila uverenje da se smatra "prirođenom sažiteljkom srpskom sa ćerkama".

Predavala je srpski i nemački jezik, književnost, metodiku, krasnopis, kao i ručni rad, izdvajajući se od ostalih koleginica kao naprednija i daleko širih vidika. To je zabeležila njena učenica Milica Babović, ćerka uglednog profesora pedagogije i psihologije:

- Ovde se učilo napamet, nijedna reč nije smela da se promeni. Samo profesorka Persida Pinterović nije bila pakosna, dok su mi druge uvek nešto prebacivale, da bi mi smanjile ocenu sa rečima: "Šta bi vam otac kazao da ste ovako izrezali svesku" i još mnogo drugih zaključaka.

U njenom domu je stanovala Draga Ljočić, kasnije prva žena lekar, čiji je talenat i upornost prepoznala, pa je pomogla njenom ocu Dimi da je školuje, uprkos finansijskim poteškoćama.

Posle decenije marljivog rada, Persida je nagrađena državnom stipendijom, kada je 1874. godine otišla u Prusku na dalje usavršavanje. Po povratku u Srbiju ponovo radi kao nastavnica Više ženske škole u Beogradu, a od 1894. i kao njena upraviteljica i naslednica Katarine Milovuk.

Posvećenost radu u najvišoj devojačkoj obrazovnoj ustanovi tog doba, gde je ostala do kraja života, nije bila jedina tačka u njenoj biografiji. Pinterovićeva je bila previše sposobna i humana da bi na tome stala. To je dokazala u vreme srpsko-turskog i srpsko-bugarskog rata, kada je obukla bolničarsku uniformu i krenula da spasava ranjenike. Za sve što je tada učinila odlikovana je Pohvalnicom Crvenog krsta i Srebrnom medaljom.

U ratu je bila negovateljica, a u miru aktivistkinja. I ona je želela da pomogne ženama, da ih ohrabri i osvesti. Zato je bila jedna od najangažovanijih u "Ženskom društvu", a od 1887. godine na njegovom čelu, a potom i kao počasna predsednica. Da nije bilo nje, časopis "Domaćica" ne bi redovno izlazio, a ona ga je svojim pedagoškim tekstovima i prevodima pozorišnih članaka učinila omiljenim štivom među pripadnicama nežnijeg pola. Bila je predsednica njegovog literarnog odbora. 

Zavičajni muzej u Rumi

Persida je dobro govorila nemački jezik, ali je još više volela pozorište. Spojila je znanje i ljubav i za svoju dušu, a na radost ljubitelja teatra, odlučila da prevodi popularne komade. U periodu od 1871. do 1895. godine uspela je da beogradsko pozorište obogati sijasetom kultnih tekstova. Repertoar je zahvaljujući njoj bio značajno osvežen.

Nije umela da stane. Radila je do samog kraja, do 2. juna 1895. godine, kada je umrla u Beogradu. Kratko je živela, ali opet dovoljno da zaduži mnoga prosvetna i patriotska društva, osvetla obraz struci i bude vetar u leđa ženama željnim emancipacije.

http://www.novosti.rs/vesti/zivot_+.303.html:528525-Persida-Pinterovic---u-miru-predavala-u-ratu-lecila

Sedam najkorisnijih biljaka za vaš dom

Home 

999

Da li ste znali da je vazduh u stanovima i kućama nekoliko puta zagađeniji nego napolju? Sve vrste aparata za domaćinstvo, PVC stolarija, nameštaj od iverice, linoleum, tapete, sve vrste deterdženata – sve to zasićuje vazduh u stanovima i kancelarijama toksičnim jedinjenima kao što su: benzen, toluen, fenol, formaldehid i druge štetne supstance.

Rezultat toga je povišen nivo prašine i mikroba koji dovodi do pogoršanja zdravlja čoveka, razvoja alergija i respiratornih oboljenja.

Ako postavite po sobama u stanu ili kući, nekoliko korisnih sobnih biljaka, one će raditi kao neka vrsta biološkog filtera, sakupljajući svu prašinu na svoje listove, apsorbujući loše materije, oslobađajući kiseonik. Ove biljke preporučuje čak i NASA za pročišćavanje vazduha u svemirskim stanicama, a one, bez problema, pročišćavaju vazduh u prostorijama za stanovanje.

Sedam najkorisnijih biljaka za pročišćavanje vazduha u prostoriji:

1. Šeflera ili „kišobran drvo“ bukvalno je stvorena za prostorije u kojima se puši. Ona odlično apsorbuje i neutrališe nikotin i katran, koji se nalaze u duvanskom dimu. Šefleru odlikuju i vrlo skromni zahtevi – odgovara joj dosta svetla, a treba je samo pomalo zalivati.

2. Epipremnum aureum ili “zlatna puzavica” pročišćava vazduh od benzena. Široki listovi mogu primati veliku količinu ove supstance. Ova biljka je postala popularna pre svega zahvaljujući tome što se lako gaji i ne traži neke posebne uslove. Ova jednostavna puzavica upija i mnoge druge štetne hemikalije.

3. Dracena neutrališe formaldehid. Ova tropska biljka izuzetno dobro filtrira mnoge toksine, uključujući i formaldehid (gas koji se često koristi za proizvodnju plastičnih masa i dezinfekcionih sredstava). Draceni odgovara svetlo, ali ne i direktno sunce. Ne držite je na promaji, jer će brzo ostati bez većine listova.

4. Hlorofitum – atraktivan ukras na svakom prozoru, propušta i dovoljno svetla. Veoma efikasno apsorbuje izduvne gasove. Stoga, ova biljka je prosto neophodna svima koji žive na prvom i drugom spratu.

5. Salonska palma Chamaedorea (Chamaedorea elegans PALMA SREĆE) važi za jednu od zdravih biljaka koje pročišćavaju vazduh u prostoriji. Aktivno vlaži vazduh i filtrira štetne supstance, koje emituje plastika.

6 i 7. Hedera helix (sobni bršljan) i Fikus bendžamin (ili uplakana smokva) šampioni su u pročišćavanju vazduha. Oni imaju prirodnu sposobnost da filtriraju zagađivače iz vazduha, uključujući benzen, formaldehid, ksilen i toluene.

http://lifestyledom.com/7-najkorisnijih-biljaka-za-vas-dom/