Један од најпрестижнијих купе модела данашњице дизајнирао је човек са наших простора Павле Трпинац, а редакција Топ Спееда је једина у региону имала прилику да га тестира.
Када треба започети причу о моделу “врејт” није лако одлучити од чега да се почне. Избор је овај пут пао на дизајн, и то из неколико разлога. Први је свакако чињеница да изглед каросерије овог модела потписује српски дизајнер Павле Трпинац. Прилично велики преседан, поготово ако се у обзир узме и то да је најлуксузнији модел у понуди Ролс Ројса, чувени “фантом”, такође дизајнирао Србин, Марек Ђорђевић.
Други разлог зашто причу о моделу “врејт” почињем дизајном је чињеница да је у питању аутомобил који изгледом оставља без даха. Али у правом смислу те речи, што могу и да илуструјем практичним примером. Наиме, аутомобил смо на тестирање преузели у Будимпешти, пред главним улазом у луксузни хотел из ланца Фоур Сеасонс у самом центру града. Испред “врејта” су били паркирани нова Поршеова “карера 911 кабриолет” и “астон мартин ДБ9”, али маса туриста, који су неизбежна појава у Будимпешти, та два аутомобила није ни регистровала. Уствари, није ме толико импресионирало да поменути аутомобили нису привукли пажњу пролазника, већ то какво магнетско дејство “ролс ројс” има на њихове погледе и фотоапарате.
У најкраћем, као да се на месту “врејта” налазио летећи тањир, а у место “поршеа” и “астон мартина” на пример два просечна породична МПВ модела. Иначе, сам дизајн овог луксузног купеа се ослања на модел “гоуст”. Предњи део је веома сличан, може се рећи чак и исти ако се изузму неке благе измене. Како сазнајемо у разговору са љубазним представницима британске компаније, највећи изазов је представљао управо задњи део. После детаљних планирања на крају се ипак одустало од класичне трозапреминске купе форме, а моделу “врејт” је подарена такозвана “фастбек” купе форма, која подразумева опадајућу линију крова. Тиме је аутомобилу подарен помало несвакидашњи изглед, али је и избегнуто да каросерија изгледа као “гоуст” са двоје врата мање.
Да је у питању аутомобил који дефинитивно иступа из савремених аутомобилских шаблона постаје јасно и приликом уласка у њега. Врата се отварају са предње стране, а тек тада сам и приметио масиван хромирани рукохват смештен на необичном месту – испод ретровизора. Изненађења не престају ни када врата треба затворити. Та радња се, бар са унутрашње стране, врши притиском на прекидач. А када се врата затворе настаје апсолутна тишина. Иако смо се у том тренутку налазили у центру узавреле Будимпеште, у тренутку сам се осетио као у својој спаваћој соби у глуво доба ноћи.
Квалитет материјала и израде је нешто што се подразумева и о чему је јако незгодно писати, јер га је немогуће упоредити са “овоземаљским” аутомобилима. Довољно ће бити ако кажем да је од материјала могуће пронаћи само метал, кожу и дрво, али то никако не илструје довољно целу слику, јер тај опис важи иа за велики број премијум аутомобила осталих произвођача. Оно што код Ролс Ројса није могуће пронаћи, а важи углавном за све остале, су трагови било каквог калкулисања када је квалитет у питању.
Сваком детаљу је посвећена посебна пажња. Као да је сваки прекидач плански диајниран, израђен од бираног материјала и брижљиво полиран. Други утисак је, а то представници Ролс Ројса посебно истичу, је једноставност. Минималистички приступ је очигледан. Број прекидача је сведен на минимум, иако би се од скупоценог аутомобила очекивало управо супротно. То добро илуструје и пример да је ЛЦД монитор у врху централне конзоле сакривен иза црне лакиране површине, а открива се притиском на полирани метални прекидач. Једноставно, “врејту” нису потребни дречави монитори да би приказао свој раскош, он плени другим квалитетима.
Ипак, на централном гребену се налази прекидач са функцијама преузетим из БМW-а. У питању је чувени “ај драјв” систем који омогућава интуитивно коришћење свих система сакривених у аутомобилу. То је свакако нешто што ће млађи купци ценити код овог аутомобила, а с обзиром да је у питању купе, можда није лоша идеја да он следи савремене трендове. С друге стране, аутомобил би могао и десет година да се вози, а да се “ај драјв” ниједном не употреби, јер за све важне функције постоје “прави” прекидачи. Једноставност је примењена и на седишта, која имају само најосновнија подешавања.
Подразумева се да се све ради електричним путем, а могуће је подешавање по висини, уздуж и у лумбалном делу. И то је то, без непотребних опција проширивања или сужавања бочних ојачања, продужавања седалног дела и слично… Све то није потребно. Сећам се да у “гоусту” нисам био одушевљен обликом предњих седишта, док су она у “врејту” једном речју – савршена. Оно што нас је пријатно изненадило је и то да чак и на задњој клупи има довољно простора, а особе висине до 185 центиметара комотно могу да се отисну и на дуга путовања.
Мотор се стартује притиском на прекидач. При покретању мотор за тренутак произведе прелепи В12 звук, да би се у потпуности утишао. У вожњи је практично нечујан, а звук до кабине допире само при максималним убрзањима, али и тада веома дискретно. А сама убрзања опет није лако описати, јер их није могуће упоредити са стандардним аутомобилима. Док се возач налази за управљачем “врејта” он је у сваком тренутку свестан његове масе и његових диманзија. Управо зато убрзање до сто километара на час за само 4,6 секунди у аутомобилу масе 2.360 килограма изгледа нестварно.
При притиску на десну педалу аутомобил почиње путнике силовито да потискује у наслоне седишта уз пропратну хуку мотора, али која се чује пригушено као да допире из аутомобила који се налази испред. И то траје док год се не склони нога са десне педале. Стабилност и управљивост нисам проверавао јер то заиста нема никаквог смисла у овом аутомобилу, али сам зато у пар наврата био у ситуацији да осетим како функционише електронска контрола стабилности. Потпуно супротно очекивањима, прилично је груба.
У случају заношења електроника кочењем одређеног точка аутомобил као шамаром враћа на идеалну путању, што је можда само додатна опомена да је у питању аутомобил који није намењен освајању кривина. У принципу он није намењен ни силовитим убрзањима, а мотор енормне снаге као да је ту зато што се то од Ролс Ројса очекује. Мој утисак је да је овај аутомобил првенствено намењен уживању у лаганој вожњи. Ваздушно ослањање возача потпуно изолује од дешавања испод возила, а вожња некако више подсећа на пловидбу. Са друге стране, током целог теста ми се чинило као да се налазим за управљачем аутомобила који може све и који може да ме извуче из сваке ситуације.
Већ два пута сам рекао да ми у писању овог текста потешкоћу ствара чињеница да “врејта” немам са чиме да упоредим. Овај пут ћу ту чињеницу да окренем у своју корист, јер она на неки начин најбоље описује сам аутомобил. У питању је супер купе који апсолутно не ма праве конкуренте на тржишту.
Поједини аутомобили могу евентуално да парирају високом ценом, али нико не може да пружи сличан ниво луксуза, квалитета и престижа. То конкурентским произвођачима може да представља донекле и олакшавајућу околност, јер “врејт” сиурно неће угрозити њихову понуду. Једноставно се не подударају. Али сасвим сам сигуран да многе компаније Ролс Ројсу итекако завиде на оваквом аутомобилу.
(TopSpeed.rs, Данило Јојић)
Нема коментара:
Постави коментар