Шајкача је српска национална капа коју сељаци из централне Србије и данас носе. Материјал шајак се прави од вуне, те је шајкача згодна за ношење и лети и зими јер одржава константну температуру главе.
Зими бочне стране шајкаче могу и да се спусте на уши. Најчешће је сивомаслинасте боје, што асоцира на војску, али може бити и других боја – плава или тегет. Облик шајкаче помало подсећа и на чамац, шајку. Сматра се да су сличне капе носили српски војници у аустроугарској пограничној речној морнарици – шајкаши.
Најпознатија слика српског војника са шајкачом која је обишла свет
Историја шајкаче се протеже до у средину XIX века. Срби су пре шајкаче и шешира (у градовима) некад уобичајено носили црвене турске капе – фесове. Постоји чак и једна позната староградска песма о фесу – Црвен фесић. Половином XIX века аустроугарска војска, као и друге европске војске, схватила је да шарене, накинђурене униформе које су се до тада носиле нису практичне за пољске услове, лоше се уклапају у околину и блато их брзо учини похабаним. Поред тога, непријатељ их лако уочи из даљине. Зато је аустроугарској армији направљена нова униформа.
Капа је била шајкача. Нова униформа се није допала владару Францу Фердинанду, па је урађено ново решење, а постојеће већ сашивене униформе је купила Србија у четврт цене. Срби ја је у то време често ратовала, а била је мала и сиромашна земља. Јефтине униформе су јој биле као дар са неба. До тада поцепани и неуредни војници почели су да личе на праву војску.
Шајкача је врста капе од материјала шајак. Реч шајак – вунени материјал, чоја домаће израде, слична сукну, потиче из турског језика.
Царска аустроугарска војска је неколико десетина година касније доживела да је српска војска потуче баш у тим униформама. Српски војници су у великим биткама Првог светског рата на непријатеља јуришали под шајкачом. Постоје војничке и официрске шајкаче. Официрске имају и мали штитник изнад очију.
После опремања српске војске новим униформама 1870. први рат у којем се шајкача показала био је рат против Турака 1876–1878. Да би мобилизација (прикупљање војске за рат) била што бржа, народу, односно онима који су били под војном обавезом, подељене су униформе да их држе код куће. Народ је почео да носи делове војне униформе и у свакодневном животу. Имати део униформе на себи било је за понос јер ко има униформу, то значи да је он војник спреман за рат и јунаштво.
Срби су као део мушке народне ношње тада почели да носе такозване бриџ (или бричес) панталоне –горе широке, а испод колена се сасвим сужавају, и шајкаче. Добровољци из Балканских ратова и Првог светског рата из Србије преносе шајкачу и у друге српске крајеве, где се у већој мери носи у Херцеговини и у Лици до и током Другог светског рата.
Шајкача се ни пред ким није скидала – ни пред краљем, једино пред Богом, у цркви. Била је то, а и данас је за онога ко је носи, капа за све прилике. Носи се према расположењу онога који је носи – натучена на чело, повучена назад на потиљак, нахерена, набијена на уши, зими са спуштеним бочним странама. У њој се чувају паре, држе затакнута писма добијена из даљине, њом се брише зној на раду у њиви. Лако се савија и може, по потреби, да се задене за појас, али и да се као мали шатор стави на лице за време дремке у хладовини под дрветом.
Иако се данас носи много мање него некад, шајкача је и даље један од симбола Србије и Српства.
(Српски код)
Нема коментара:
Постави коментар