Aleksandar Nikolić | 20. 05. 2012. - 07:53h | Foto: B. Belić, N. Marković, Fonet, S. Đalić |Komentara: 22
Teško je reći kada je bilo najteže. Preživeli smo hiperinflaciju i ministra prosvete Danila Ž. Markovića koji je bio protiv bilo kakve priče i talentovanoj deci. Hteo je da ugasi Matematičku gimnaziju, Školu za muzičke talente u Ćupriji, pa i Petnicu. Opstali smo zahvaljujući donacijama iz inostranstva.
Krajem devedesetih konzervativni deo režima prepoznao je Petnicu kao rasadnik proevropskih i prosvetskih ideja... i bombardovanje smo preživeli. Danas do nas stižu slatkorečiva obećanja i pohvale od političkih elita, a novac za izgradnju stiže iz evropskih fondova za obrazovanje.
Danas entuzijazam prepuštam mlađim kolegama koji vode programe u istraživačkoj stanici, a ja sam zadužen za oprez i obezbeđivanje uslova da njihov optimizam funkcioniše, započinje svoju ispovest za “Blic” Vigor Majić, direktor istraživačke stanice Petnica.
Staklena vrata - životna lekcija
Studirao je geografiju i medicinu
Širina plavetnila neba i dubina plavetnila mora u Kvarnerskom zalivu bila je prva slika koja je oplemenila moja čula u detinjstvu. Jadranska obala je uvek predstavljala posebnu geografiju za mene jer sam tamo počeo da učim i savladavam život. Miris borove šume i veliki brodovi u riječkom brodogradilištu činili su okvir bezbrižnosti na početku mojih nadanja i iskušenja.
Moji roditelji su se upoznali na studijama medicine u Beogradu. Viktor je bio rođeni Riječanin, a Vera - Sremica iz Zemuna. Radili su kao lekari u Rijeci i trudili se da podrže moju veliku znatiželju i nauče me čestitosti, marljivosti i poštenju...
Ali, kao i svako dete, neke stvari sam iskustveno saznao. Kada se staklena vrata lepo očiste, ona su velika opasnost za zanesene klince kakav sam ja bio. Kada sam spojio brzinu kretanja sa težinom moga tela, bilo je neminovno da staklena vrata pretvorim u gomilu srče.
U panici sam imao utisak da sopstveni nos u rikšama nosim kod lekara. Sve se završilo sa nekoliko ozbiljnih posekotina. Nos je ostao na svom mestu, ali sam tada naučio da opasnost postoji, iako često nije dostupna našim očima. Kasnije me je život mnogo puta uverio da je ta lekcija sa staklenim vratima i te kako vredna.
Od primorca do kampera i planinara
U Petnici deca istražuju bez ocena i pritiska
 Najveći kvalitet programa u Petnici kojima rukovodi Vigor Majić jeste mogućnost talentovane i radoznale dece da sa sličnim vršnjacima istražuju naučne discipline za koje su zainteresovani bez ikakvog uslovljavanja takmičenjem i ocenama. Takav metod je od mnogih Petničana napravio naučnike svetskog kalibra. |
Razvod Viktora i Vere je u moj život uveo novu geografiju. Sećam se da sam dugo gledao u Jadran dok se autobus iznad Kvarnera nije popeo na autoput Bratstva i jedinstva. Mama je dobila odlično plaćen posao u Loznici koja se tada razvijala u industrijski centar. Vera je želela da školovanje započnem u mestu gde je jezik čist.
Na Kvarneru se govori različitim dijalektima, a u Vukovom kraju najtačnije i najlepše u Srbiji. U gimnaziji sam sa školskim drugarima otkrio prirodu na potpuno drugačiji način. Očaralo me je planinarenje jer je svako predstavljalo avanturu za sebe. Dešavalo se da sam potpuno mokar, bez hrane i ideje gde da krenemo stajao nasred šume, ali tada je avantura bila kompletna.
Sloboda kretanja = autostopiranje
Privlačila me je sloboda kretanja i zato sam se pridružio Mladim istraživačima. Tamo sam stekao društvo sa kojim sam se lako upuštao u avanture stopiranja po SFRJ. Poznavao sam ljude u svakom gradu nekadašnje Jugoslavije i bukvalno nijednom nisam upao u nevolju za vreme mojih putešestvija.
Kaže da je njegova uloga slična Don Kihotu
Bio je to poseban komunikacioni i psihološki izazov koji je moju znatiželju namirivao. Dešavalo se da izađem iz kola na mestu gde nemam pojma o geografiji, ali u SFRJ nije bila pustinja. Ako krenete putem, posle nekog vremena naići ćete na naseljeno mesto i tu ideju sam uvek forsirao u momentima potpune dezorijentacije.
Ljudi širom Jugoslavije nisu baš razumeli zašto ja tako mlad lutam okolo, ali su mi uvek pomagali. Nekad smeštajem, nekad obrokom, uvek putokazom i lepim željama. Danas savetujem mlade ljude da prate svoju znatiželju i po nekad odustanu od životne rutine.
Sastavio sam sopstveni program studiranja
Ličnost godine 2008.
Pozitivan doprinos unapređenju društvenih institucija i Majićev uticaj na nastanak, razvoj i opstanak Istraživačke stanice Petnice bio je jedini kriterijum po kojem je proglašen za ličnost godine po izboru nedeljnika "Vreme". Autentičnost i uspeh izvan školskog obrazovanja doneo mu je ugled u svetu. |
Kada je došlo vreme za studije, nisam znao kuda da krenem. Nijedan od fakulteta na Beogradskom univerzitetu nije nudio program koji bi ispunio moja očekivanja. Žarko sam želeo da istražujem ekologiju jer sam dva puta osvajao zlatnu medalju na saveznim takmičenjima iz biologije.
Shvatio sam da ne postoji mogućnost da student sam kreira svoj program studiranja pa sam improvizovao. Upisao sam geografiju na Prirodno-matematičkom fakultetu, ali i Medicinski fakultet zbog predmeta vezanih za zdravlje ljudi, fizike, hemije, biohemije, anatomije...
Bio sam aktivan u organizaciji Mladih istraživača i na različitim konferencijama koje su se bavile mogućnošću da se studenti bave naukom bez administrativnih zabrana i sukobljavanja sa profesorskim sujetama. Dešavalo se da sam od profesora na oba fakulteta krio gde sve pohađam predavanja. Bilo je divnih ljudi koji su me podržavali, ali bilo je više onih koji su u mom naporu i ambiciji videli subverzivno delovanje protiv prevaziđenog akademskog obrazca.
Novinarstvo prevodi nauku običnim ljudima
Džeparac i fina mapa mentalne relaksacije odveli su me u novinarstvo. Pisao sam za „Galaksiju“ i bio u prilici da svoje ideje podelim sa velikim brojem ljudi. Nije srpska kafana glavni prostor u kojem se šire ideje, već treba imati hrabrosti podeliti ih sa potpuno nepoznatim ljudima. Novinarstvo me je naučilo da naučna saznanja i predviđanja lako prevodim na jezik razumljiv ljudima koji žele samo da se informišu.
Petnica oaza za znatiželjne
U momentu kada su radne akcije postojale ozbiljan biznis u socijalističkoj Jugoslaviji, bio sam vrlo kritičan prema takvom zaglupljivanju, eksploataciji i ideološkom uniformisanju mladih ljudi. Bila je to velika iluzija u kojoj se formirao profil kolektivne svesti.
Kaže da mladi treba da prate svoju znatiželju
U ime Mladih istraživača tada smo nadležnim sekretarijatima predložili da se omogući neki prostor mladim ljudima gde bi oni bez jutarnje smotre, podizanja zastave i populističkih parola razmenjivali ideje o nauci. Želeli smo istraživačku stanicu i Petnica se nametnula kao dobro rešenje jer su studenti različitih fakulteta već dolazili ti radi terenskih istraživanja.
Čak je i Jovan Cvijić vodio svoje studente u Petnicu jer se tu spajaju planine i ravnica. Postoji petnička pećina koja je prva naučno istraživana. Petnica je blizu univerzitetskim centrima u Beogradu, Novom Sadu i Kragujevcu. Dušan Mihajlović i Milomir Minić su Valjevci i pomogli su da Petnica dobije istraživačku stanicu u koju klinci vole da dođu jer se njihov istraživački duh ne sputava i ne ocenjuje već se ohrabruju njihove naučne ideje.
Petnica je mesto gde pametna i talentovana deca susreću slične vršnjake koji su često u svojim školama proglašeni čudacima i štreberima zbog nebrige profesora pre svega. Kod nas se oni socijalizuju i prihvataju sebe kao vredne iako drugačije.
Porodica i strasti
Suprugu sam upoznao u Petnici kada sam prvi put u nju došao. Imamo dvoje dece i naša porodica je moja najlepša životna oaza. Kada vozim obavezno slušam hevi metal muziku a kući klasiku. Nekada sam mnogo putovao, ali danas jedva stižem da provedem dovoljno vremena sa porodicom.
U Petnici je upoznao suprugu
Biti direktor Istraživačke stanice u Srbiji danas slično je ulozi Don Kihota u Servantesovom romanu, ali talentovani klinci su prioritet ovog društva, zar ne?
Нема коментара:
Постави коментар