Tomislav Ćetković , Šef obrazovnih sajtova
@ cetko
tomislav@infostud.com
Iako je ljudski um moćan i veličanstven, ipak nije savršen. Možda se ne slažete sa delima moderne psihologije poput „Tajne i moći pozitivnog razmišljanja“, ali činjenica je da smo skloni pogrešno da razmišljamo i procenjujemo, što uveliko utiče na naše postupke. U psihologiji te greške poznate kao kognitivne predrasude ili zablude u rasuđivanju, a događaju se svakome bez obzira na pol, starost, inteligenciju ili obrazovanje. U nastavku donosimo 10 najčešćih grešaka u razmišljanju, a vi sami procenite koliko ste im skloni.
1. Negativna predviđanja koja se na kraju i ispune
Jedna od najčešćih grešaka koju činimo jeste da zamišljamo negativni ishod događaja, što nas podsvesno motiviše da postupamo na način da se taj negativni ishod zaista i ostvari. Tipičan primer za to možemo pronaći u području međuljudskih odnosa. Dečko, zbog negativnih iskustava iz prošlosti, razmišlja kako njegova veza s novom devojkom neće uspeti. Što češće o tome razmišlja, podsvesno se počinje i ponašati u skladu sa svojim predviđanjima. Prestane se truditi oko veze, emocionalno se udalji, a kao posledica svega toga, par zaista i raskine na kraju.
Ovakva negativna „proročanstva“ česta su i kod ostvarivanja ličnih ciljeva, kad se osoba boji da neće uspeti u onome što želi. Tako na primer, mladić koji je oduvek hteo postati preduzetnik počinje da razmišlja kako nije dovoljno pametan i sposoban za to. Zbog toga podsvesno počinje manje da se trudi i informiše o mogućnostima da postane sam svoj gazda, i na kraju ne uspeva u tome.
2. Pripisivanje uspeha sebi, a neuspeha drugima/(ne)sreći/okolnostima
Tipičan primer za ovu mentalnu zabludu nalazimo među učenicima ili studentima. Kad dobijemo odlične ocene, ponosni smo na sebe i pripisujemo to svom učenju i trudu. Kad loše prođemo na testu, često krivimo profesora koji je loše objasnio, preteška pitanja na testu, ili sve pripisujemo činjenici „da nam znanje iz tog predmeta ionako nikad više neće biti potrebno.“
Suština je u tome da osoba mora preuzeti odgovornost i za svoje neuspehe, a ne samo uspehe. U psihologiji je poznato da uspešni ljudi imaju ono što se naziva „unutrašnji lokus kontrole“, što znači da sve što im se događa u životu- pozitivno ili negativno- smatraju rezultatom svoga delovanja. Takvo razmišljanje donosi i veće zadovoljstvo samim sobom jer podrazumeva odgovornost za vlastite postupke, samouverenost, sposobnost postavljanja ciljeva i samokontrolu.
3. (Lažno) uverenje da lako možemo odoleti porocima
Često je puno teže nego što mislimo odupreti se porocima kojima smo skloni. Alkohol, seks i cigarete samo su neki ekstremni primeri takvih poroka. Mnogi od nas uveravaju se da mogu da prestanu kada god požele, ali zapravo lažu sami sebe. Tipičan primer za to su pušači. Svako od nas verovatno poznaje nekog ko „puši samo uz kafu ili u društvu, ali zapravo nije zavisnik“, iako svi oko njega shvataju da ne može bez cigarete. Ipak, ova greška u razmišljanju ne važi samo za zavisnike i poroke koje smatramo štetnima za zdravlje. Mnoštvo inteligentnih ljudi se impulsivno prepusti izazovu, jer je to najlakši način da ga se reše. Neko ko je čvrsto odlučio biti na dijeti u trenutku stresa ili napetosti jednostavno popusti i najede se (previše). Istina jeste da je potrebna velika samokontrola kako bismo se suzdržavali od impulsivnog prepuštanja izazovu.
Zato je ključno da sebi ne dopustimo da se (lažno) uveravamo kako smo jači od poroka i lako možemo odoleti onome što nas mami, jer ćemo se na taj način dovesti u situaciju da smo često izloženi tom poroku, što će nas na kraju podstaći da mu se prepustimo i učinimo upravo ono što želimo izbeći.
4. Stvaranje mišljenja na osnovu izolovanog slučaja
Ovakvi slučajevi česti su u međuljudskim odnosima. Prema nekim istraživanjima, sud o osobi donosimo nakon samo 10 sekundi od upoznavanja. Zbog toga možemo nekoga proceniti kao dosadnog ili nepristojnog, iako je osoba ćutljiva zato što je bolesna, pod stresom ili joj se neposredno pre susreta s nama dogodilo nešto loše. Ovakve greške u rasuđivanju drugih česte su i na poslu. Na primer, novi zaposleni kompanije zakasni na radno mesto jer je (zaista) imao saobraćajnu nesreću, a šef posumnja i stvori sliku o njemu kao nepouzdanoj, lenjoj osobi sklonoj kašnjenju. Zbog toga tu osobu nastavlja da gleda na taj način i sledećih nekoliko nedelja, iako ona ubuduće dolazi na posao na vreme.
Važno je sagledati sve činjenice i doneti objektivno mišljenje o osobi ili situaciji u kojoj smo se zatekli, umesto da sve procenjujemo subjektivno ili na osnovu neke pojedinosti, nesporazuma ili slučajnog događaja.
5. Uverenje da imamo uticaj na spojlašnje okolnosti i nasumične događaje
Ovakva greška u rasuđivanju česta je kod pojedinaca koji misle da imaju nekakav direktni uticaj ili moć nad događajima koji su zapravo izvan našeg opsega delovanja. Koliko god banalno zvučalo, začuđujuće je koliko ljudi podleže ovakvom razmišljanju. Tipičan primer su kockari, pogotovo oni kojima se posrećilo više puta zaredom. Osoba baci novčić deset puta i svaki put pogodi hoće li biti glava ili pismo, i počne da razmišlja kako njegova tačnost u pogađanju zapravo mora biti rezultat nekakve podsvesne kontrole nad ishodom bacanja. Radi se zapravo o tome da im se jednostavno posrećilo, jer pri svakom bacanju imaju 50% šanse da pogode ishod.
6. Ignorisanje informacija koje nisu u skladu s našim uverenjima
U ljudskoj prirodi je da pronalazimo informacije koje potvrđuju i podupiru naša uverenja, a ignorišemo (često i nesvesno) one podatke koji nisu u skladu s njima. Odabiramo informacije koje potvrđuju ono što mi smatramo tačnim i koje nam služe kao dokazi da smo u pravu. To radimo tako da ne moramo dovoditi u pitanje ispravnost našeg razmišljanja/stava/uverenja/postupaka, jer nam je jednostavno lakše ne preispitivati sebe i svoje odluke. Ovakvo pogrešno razmišljanje može da ima ozbiljne posledice pri donošenju važnih odluka, bilo profesionalnih ili privatnih, jer ih donosimo na osnovu pogrešnih informacija.
Kako ne bismo upadali u ovu zamku ugađanja svojim uverenjima, bitno je sagledati širu sliku, staviti na jednu stranu pozitivne, a na drugu negativne činjenice, i doneti objektivni sud o tome šta je ispravno učiniti.
7. Početnički optimizam
Radi se o ljudskoj tendenciji da potceni potrebno vreme za obavljanje nepoznatog zadatka. Događa se kad smo uzbuđeni što radimo nešto novo pa zbog toga ne istražujemo i ne planiramo dovoljno svoje postupke. Na primer, na poslu dobijemo novi projekat ili nam profesor zada seminar na neku nepoznatu temu. Jedva čekamo da počnemo sa radom (često i zbog toga što želimo što pre i završiti) pa umesto da sebi izdvojimo neko vreme i procenimo koliko dugo će trajati rešavanje zadatka, koliko nam je materija poznata i koliko teško će biti, odmah se bacamo „grlom u jagode“. Naša očekivanja o tome koliko će nam trebati da uspešno obavimo zadatak temelje se na čistom optimizmu, umesto na planiranju, prošlom iskustvu i dostupnim podacima. Posledica toga je da se ubrzo nađemo zakopani u poslu za koji se nismo adekvatno pripremili i za koji će nam na kraju trebati duplo više vremena, ili da pogrešno obavimo zadatak.
8. Bunimo se samo kako bi dokazali da imamo slobodu izbora
Ovo ponašanje smatramo uobičajenim za decu, ali zapravo se pojavljuje kod osoba svih uzrasta. Pojedinac ima potrebu napraviti nešto što ne sme ili ne treba, samo kako bi dokazao da ima slobodu izbora. Često osoba koja se pobuni i odluči uraditi ono što su joj zabranili to zapravo ni ne želi da uradi, ali je motiviše sama činjenica da su joj rekli da ne sme. Oni koji su vešti u taktikama obrnute psihologije ovu mentalnu grešku često koriste kako bi lakše podstakli druge na određeno ponašanje.
9. Rasuđivanje o tuđim sposobnostima isključivo na osnovu izgleda
Verovatno najčešća greška u rasuđivanju, koja se događa svakodnevno i svima. Osobi pripisujemo neke kvalitete ili, još gore, nedostatke, čisto na osnovu spoljašnjeg izgleda. Na primer, vidimo čoveka pedesetih godina, pristojnog izgleda i u poslovnom odelu, i odmah pomislimo da je uspešan, pouzdan, ugledan. Zapravo nemamo nikakvih dokaza da je zaista takav, može se raditi o lenjom prevarantu koji se prosto sredio iz privatnih razloga. Jedna uspešna američka menadžerka izjavila je kako joj je u poslu poprilično pomogla činjenica da ima plavu kosu i da je sklona odevanju u ružičaste haljine, jer bi je zbog toga konkurenti često potcenili i nedovoljno se pripremali za sastanke. U svakom slučaju, poenta je: ne sudi knjigu po koricama.
10. Pokušavamo umanjiti gubitke tako da ustrajemo u pređašnjem neuspehu
Ovakvo razmišljanje poznato je i kao „greška potonulog troška“ pa se može pojasniti ekonomskim rečnikom i primerom.
„Nastavljamo da ulažemo u već propalu investiciju zbog svog kumulativnog kapitala koji smo pre u nju uložili, a uprkos svim dokazima da će nas svako daljnje ulaganje više koštati nego što ćemo od njega da profitiramo. Logično bi bilo da smanjimo gubitke i promenimo ponašanje. Međutim, zbog „potonulih“ troškova koje smo već uložili, osećamo obavezu da nastavimo ulaganje još više vremena, novca i energije, i da se nadamo kako će naša dodatna investicija na kraju rezultirati pozitivnim ishodom. Ali neće. Nikad.“
Drugim rečima, sav trud koji smo prethodno uložili u neki zadatak/vezu/plan/bilo šta, pokazao se kao uzaludan, ali nas motiviše da i dalje ustrajemo i još se više trudimo, jer „toliko smo vremena i energije potrošili, pa nećemo valjda tako lako odustati“. Ako se pronalazite u ovoj situaciji i skloni ste ovakvom pogrešnom rasuđivanju, najbolje što možete učini upravo je to- odustati, pomiriti se sami sa sobom i prihvatiti da život i dalje, a i vi zajedno sa njime.
1. Negativna predviđanja koja se na kraju i ispune
Jedna od najčešćih grešaka koju činimo jeste da zamišljamo negativni ishod događaja, što nas podsvesno motiviše da postupamo na način da se taj negativni ishod zaista i ostvari. Tipičan primer za to možemo pronaći u području međuljudskih odnosa. Dečko, zbog negativnih iskustava iz prošlosti, razmišlja kako njegova veza s novom devojkom neće uspeti. Što češće o tome razmišlja, podsvesno se počinje i ponašati u skladu sa svojim predviđanjima. Prestane se truditi oko veze, emocionalno se udalji, a kao posledica svega toga, par zaista i raskine na kraju.
Ovakva negativna „proročanstva“ česta su i kod ostvarivanja ličnih ciljeva, kad se osoba boji da neće uspeti u onome što želi. Tako na primer, mladić koji je oduvek hteo postati preduzetnik počinje da razmišlja kako nije dovoljno pametan i sposoban za to. Zbog toga podsvesno počinje manje da se trudi i informiše o mogućnostima da postane sam svoj gazda, i na kraju ne uspeva u tome.
2. Pripisivanje uspeha sebi, a neuspeha drugima/(ne)sreći/okolnostima
Tipičan primer za ovu mentalnu zabludu nalazimo među učenicima ili studentima. Kad dobijemo odlične ocene, ponosni smo na sebe i pripisujemo to svom učenju i trudu. Kad loše prođemo na testu, često krivimo profesora koji je loše objasnio, preteška pitanja na testu, ili sve pripisujemo činjenici „da nam znanje iz tog predmeta ionako nikad više neće biti potrebno.“
Suština je u tome da osoba mora preuzeti odgovornost i za svoje neuspehe, a ne samo uspehe. U psihologiji je poznato da uspešni ljudi imaju ono što se naziva „unutrašnji lokus kontrole“, što znači da sve što im se događa u životu- pozitivno ili negativno- smatraju rezultatom svoga delovanja. Takvo razmišljanje donosi i veće zadovoljstvo samim sobom jer podrazumeva odgovornost za vlastite postupke, samouverenost, sposobnost postavljanja ciljeva i samokontrolu.
3. (Lažno) uverenje da lako možemo odoleti porocimaČesto je puno teže nego što mislimo odupreti se porocima kojima smo skloni. Alkohol, seks i cigarete samo su neki ekstremni primeri takvih poroka. Mnogi od nas uveravaju se da mogu da prestanu kada god požele, ali zapravo lažu sami sebe. Tipičan primer za to su pušači. Svako od nas verovatno poznaje nekog ko „puši samo uz kafu ili u društvu, ali zapravo nije zavisnik“, iako svi oko njega shvataju da ne može bez cigarete. Ipak, ova greška u razmišljanju ne važi samo za zavisnike i poroke koje smatramo štetnima za zdravlje. Mnoštvo inteligentnih ljudi se impulsivno prepusti izazovu, jer je to najlakši način da ga se reše. Neko ko je čvrsto odlučio biti na dijeti u trenutku stresa ili napetosti jednostavno popusti i najede se (previše). Istina jeste da je potrebna velika samokontrola kako bismo se suzdržavali od impulsivnog prepuštanja izazovu.
Zato je ključno da sebi ne dopustimo da se (lažno) uveravamo kako smo jači od poroka i lako možemo odoleti onome što nas mami, jer ćemo se na taj način dovesti u situaciju da smo često izloženi tom poroku, što će nas na kraju podstaći da mu se prepustimo i učinimo upravo ono što želimo izbeći.
4. Stvaranje mišljenja na osnovu izolovanog slučaja
Ovakvi slučajevi česti su u međuljudskim odnosima. Prema nekim istraživanjima, sud o osobi donosimo nakon samo 10 sekundi od upoznavanja. Zbog toga možemo nekoga proceniti kao dosadnog ili nepristojnog, iako je osoba ćutljiva zato što je bolesna, pod stresom ili joj se neposredno pre susreta s nama dogodilo nešto loše. Ovakve greške u rasuđivanju drugih česte su i na poslu. Na primer, novi zaposleni kompanije zakasni na radno mesto jer je (zaista) imao saobraćajnu nesreću, a šef posumnja i stvori sliku o njemu kao nepouzdanoj, lenjoj osobi sklonoj kašnjenju. Zbog toga tu osobu nastavlja da gleda na taj način i sledećih nekoliko nedelja, iako ona ubuduće dolazi na posao na vreme.
Važno je sagledati sve činjenice i doneti objektivno mišljenje o osobi ili situaciji u kojoj smo se zatekli, umesto da sve procenjujemo subjektivno ili na osnovu neke pojedinosti, nesporazuma ili slučajnog događaja.
5. Uverenje da imamo uticaj na spojlašnje okolnosti i nasumične događaje
Ovakva greška u rasuđivanju česta je kod pojedinaca koji misle da imaju nekakav direktni uticaj ili moć nad događajima koji su zapravo izvan našeg opsega delovanja. Koliko god banalno zvučalo, začuđujuće je koliko ljudi podleže ovakvom razmišljanju. Tipičan primer su kockari, pogotovo oni kojima se posrećilo više puta zaredom. Osoba baci novčić deset puta i svaki put pogodi hoće li biti glava ili pismo, i počne da razmišlja kako njegova tačnost u pogađanju zapravo mora biti rezultat nekakve podsvesne kontrole nad ishodom bacanja. Radi se zapravo o tome da im se jednostavno posrećilo, jer pri svakom bacanju imaju 50% šanse da pogode ishod.
6. Ignorisanje informacija koje nisu u skladu s našim uverenjima
U ljudskoj prirodi je da pronalazimo informacije koje potvrđuju i podupiru naša uverenja, a ignorišemo (često i nesvesno) one podatke koji nisu u skladu s njima. Odabiramo informacije koje potvrđuju ono što mi smatramo tačnim i koje nam služe kao dokazi da smo u pravu. To radimo tako da ne moramo dovoditi u pitanje ispravnost našeg razmišljanja/stava/uverenja/postupaka, jer nam je jednostavno lakše ne preispitivati sebe i svoje odluke. Ovakvo pogrešno razmišljanje može da ima ozbiljne posledice pri donošenju važnih odluka, bilo profesionalnih ili privatnih, jer ih donosimo na osnovu pogrešnih informacija.
Kako ne bismo upadali u ovu zamku ugađanja svojim uverenjima, bitno je sagledati širu sliku, staviti na jednu stranu pozitivne, a na drugu negativne činjenice, i doneti objektivni sud o tome šta je ispravno učiniti.
7. Početnički optimizam
Radi se o ljudskoj tendenciji da potceni potrebno vreme za obavljanje nepoznatog zadatka. Događa se kad smo uzbuđeni što radimo nešto novo pa zbog toga ne istražujemo i ne planiramo dovoljno svoje postupke. Na primer, na poslu dobijemo novi projekat ili nam profesor zada seminar na neku nepoznatu temu. Jedva čekamo da počnemo sa radom (često i zbog toga što želimo što pre i završiti) pa umesto da sebi izdvojimo neko vreme i procenimo koliko dugo će trajati rešavanje zadatka, koliko nam je materija poznata i koliko teško će biti, odmah se bacamo „grlom u jagode“. Naša očekivanja o tome koliko će nam trebati da uspešno obavimo zadatak temelje se na čistom optimizmu, umesto na planiranju, prošlom iskustvu i dostupnim podacima. Posledica toga je da se ubrzo nađemo zakopani u poslu za koji se nismo adekvatno pripremili i za koji će nam na kraju trebati duplo više vremena, ili da pogrešno obavimo zadatak.
8. Bunimo se samo kako bi dokazali da imamo slobodu izbora
Ovo ponašanje smatramo uobičajenim za decu, ali zapravo se pojavljuje kod osoba svih uzrasta. Pojedinac ima potrebu napraviti nešto što ne sme ili ne treba, samo kako bi dokazao da ima slobodu izbora. Često osoba koja se pobuni i odluči uraditi ono što su joj zabranili to zapravo ni ne želi da uradi, ali je motiviše sama činjenica da su joj rekli da ne sme. Oni koji su vešti u taktikama obrnute psihologije ovu mentalnu grešku često koriste kako bi lakše podstakli druge na određeno ponašanje.
9. Rasuđivanje o tuđim sposobnostima isključivo na osnovu izgleda
Verovatno najčešća greška u rasuđivanju, koja se događa svakodnevno i svima. Osobi pripisujemo neke kvalitete ili, još gore, nedostatke, čisto na osnovu spoljašnjeg izgleda. Na primer, vidimo čoveka pedesetih godina, pristojnog izgleda i u poslovnom odelu, i odmah pomislimo da je uspešan, pouzdan, ugledan. Zapravo nemamo nikakvih dokaza da je zaista takav, može se raditi o lenjom prevarantu koji se prosto sredio iz privatnih razloga. Jedna uspešna američka menadžerka izjavila je kako joj je u poslu poprilično pomogla činjenica da ima plavu kosu i da je sklona odevanju u ružičaste haljine, jer bi je zbog toga konkurenti često potcenili i nedovoljno se pripremali za sastanke. U svakom slučaju, poenta je: ne sudi knjigu po koricama.
10. Pokušavamo umanjiti gubitke tako da ustrajemo u pređašnjem neuspehu
Ovakvo razmišljanje poznato je i kao „greška potonulog troška“ pa se može pojasniti ekonomskim rečnikom i primerom.
„Nastavljamo da ulažemo u već propalu investiciju zbog svog kumulativnog kapitala koji smo pre u nju uložili, a uprkos svim dokazima da će nas svako daljnje ulaganje više koštati nego što ćemo od njega da profitiramo. Logično bi bilo da smanjimo gubitke i promenimo ponašanje. Međutim, zbog „potonulih“ troškova koje smo već uložili, osećamo obavezu da nastavimo ulaganje još više vremena, novca i energije, i da se nadamo kako će naša dodatna investicija na kraju rezultirati pozitivnim ishodom. Ali neće. Nikad.“
Drugim rečima, sav trud koji smo prethodno uložili u neki zadatak/vezu/plan/bilo šta, pokazao se kao uzaludan, ali nas motiviše da i dalje ustrajemo i još se više trudimo, jer „toliko smo vremena i energije potrošili, pa nećemo valjda tako lako odustati“. Ako se pronalazite u ovoj situaciji i skloni ste ovakvom pogrešnom rasuđivanju, najbolje što možete učini upravo je to- odustati, pomiriti se sami sa sobom i prihvatiti da život i dalje, a i vi zajedno sa njime.
Tekst je prilagođen sa sajta Educentar.net
Postavljeno: 11.06.2012.
Broj pregleda: 2762
Broj pregleda: 2762
Нема коментара:
Постави коментар