Neverovatna lakoća okretanja novog lista

Arhivski snimak: Par u kabrioletu marke Alfa Romeo na smotri kabrioleta u Rimu, početkom juna (foto Rojters)

Početkom prošle godine, nakon što smo oboje dobili francusko državljanstvo, moj suprug je napokon našao stalni posao u firmi koja se bavi programiranjem mikro čipova za bankovne kartice, pasoše i mobilne telefone. Bila sam toliko oduševljena da sam prokomentarisala da sada napokon možemo da kupimo veći stan i planiramo decu. Međutim, on se na to začudio.

“Šta, zar ti želiš da imaš decu?”

“Naravno, za to i služi brak. Zar ih ti ne želiš? Zar nisi spominjao da bi sinu dao ime Novak?”

“Nikada nisam planirao decu, osim možda posle četrdesete. Jedini razlog iz kojega bih možda promenio mišljenje, bio bi da udovoljim svojim roditeljima.”

“Zašto si se onda ženio?”

“Zato što sam te voleo. Nema to nikakve veze sa decom.”

“Mogao si to ranije da mi kažeš. O toj temi se razgovara pre braka, onda kada se odgovara na pitanja o naslednim bolestima, inače stičeš utisak da su ti uvalili robu s greškom...”

“Nisi me nikad ni pitala.”

“Nisam nalazila za shodno! Ljudi se žene da bi imali decu, a ne da bi našli cimerku! Deca su jedini ovozemaljski način da se dotakne večnost, pa makar to bilo iz čistog samoljublja. Zar nije divno kada vidiš samog sebe u minijaturnim dimenzijama?”

Međutim, suprug nije hteo da posluša ni savet sopstvene majke koju sam zamolila za pomoć. Čak je odbio i ponuđeni sporazumni razvod, nakon što su propali svi pregovori.

Možda nesvesno, muža sam odabrala zato što me je fizički podsećao na oca kada je bio mlad i imao sličan mentalitet kao i moji rođaci iz brdskih sela oko Prijepolja. Škrt na komplimentima, često mi se obraćao sa “ženo” i mislio da je mlađi, bolji i lepši od mene. Smatrala sam da je tvrdoglavost vrlina i divila mu se na odlučnosti. Mislila sam da takvi staromodni muškarci vole decu, da se nikada ne razvode i da sa njima nema loših iznenađenja. 
Čini mi se da bi mi bilo mnogo lakše da me je prevario ili ostavio.

Ljuta i žalosna, odlazim sama na neki prijem i setno gledam jednu trudnu crnkinju, priželjkujući da sam na njenom mestu. Ona mi je pročitala misli, nasmešila se i poželela i meni da dobijem bebu. Tu ja odmahnem glavom i kažem da moj suprug ne želi decu. Ona počne da objašnjava kako su svi muškarci velika deca i kako nema načina da se uozbilje, tako da je najbolje da ih mi žene stavimo pred svršen čin. Ja joj na to odgovorim da nije pravedno nekome nametnuti dete, jer će uostalom i ono samo jednog dana osetiti da ga otac nije želeo.

“A ko kaže da vaš suprug treba da bude otac deteta?” – umeša se jedan mladić u razgovor.

“Moja shvatanja nisu baš toliko moderna, a ionako bi moj suprug odmah otišao da uradi genetske testove i dokazuje očinstvo...”

“Izvinite, ja sam advokat,” – umešala se u razgovor jedna gospođa. “Ako vaš suprug poželi da dokaže očinstvo, mora da se obrati sudu pa da tek onda uradi test ako mu sudija dozvoli.”

“Eto vidite,” – rekla je crnkinja.

“Trebalo bi da se stidimo. Upravo smo rasturili jedan bračni par,” – dodao je mladić.

Kada sam prenela razgovor suprugu, on se uplašio i počeo da traži sebi stan, shvatajući da nema pravo da mi uskrati priliku da postanem majka.

Odlučili smo da zauvek ostanemo prijatelji, jer se nismo pošteno ni posvađali dok smo bili zajedno. Razvod nije trajao ni dva meseca a koštao je manje od sedamsto evra. Uzeli smo istog advokata i odmah potpisali da se nećemo žaliti na presudu. Sudija nas ni u jednom trenutku nije upitao zbog čega želimo da se razvedemo, samo se uverio da imamo ista primanja i da niko neće stati na ulici. Kao da smo došli da platimo kaznu za parkiranje.

Pa ipak, bez obzira na tu neverovatnu lakoću okretanja drugog lista, opet se čovek oseća kao tronožac kome je otpala jedna noga, kao da su mu odstranili jedan organ, kao da mu je roditelj umro po drugi put. Onaj ko ti je do juče u tuđini bio i otac i majka, danas je samo poslovica “koga nema, bez toga se može.” Odjednom imaš osećaj da ti ništa ne vrede ni karijera ni materijalna sigurnost, kada nemaš sa kim to da podeliš, nikoga da se za njega boriš.

Stidiš se kada te komšije pitaju zašto više ne viđaju tvog muža, čije prezime stalno zaboravljaš da skineš sa poštanskog sandučića. I dalje nosiš burmu i ubeđuješ sebe da te ona makar štiti od dosadnih udvarača. Nikako da pokloniš ili prodaš venčanicu koja zauzima mesto i stoji za uspomenu. Što je najgore, moraš da priznaš samom sebi da nisi bio u pravu, da nisi uspeo, da si pogrešio.

Jedan francuski pisac, Frederik Begbede, napisao je odličan roman sa kontroverznim naslovom “Ljubav traje tri godine” u kome opisuje razvod i neizbežnu depresiju.

“Komarac traje jedan dan, ruža traje tri dana. Mačka traje trinaest godina, a ljubav tri. To je tako. Prvo ide jedna godina strasti, onda godina nežnosti, a na kraju godina dosade.”
“Morate odabrati: ili ćete se sa nekim živeti, ili ćete tog nekoga želeti. Ne možete želeti ono što već imate, to nije prirodno.”

“Snaga ljubavi, njena neverovatna moć, mora da je zaista prestravila zapadno društvo kad je osmislilo sistem čiji je cilj da vam ogadi ono što volite.”

“Rastali smo se onako kako smo se i venčali: ne znajući zašto.”

“Užasnut sam što sam tako malo oklevao.”

U Parizu se veze veoma lako grade i još lakše razgrađuju, a svaki drugi brak se razvodi. Ako se izuzme trajanje pregovora o sporazumnom razvodu, i moj brak je trajao tačno tri godine.

Begbede je izjavio da je najpametniju rečenicu o ljubavi čuo od Baraka Obame. Iako je sa svojom suprugom Mišel studirao, radio, izrodio decu i već godinama se pored nje budi, rekao je da je ona za njega stranac. “This woman is a stranger.” Možda bi trebalo, veli Begbede, da ljudi potpišu trogodišnji ugovor sa mogućim produžavanjem, kako nikad ne bi prestali da se trude i iznenađuju supružnika. Za sada ga svi nekako čudno pogledaju kad god to predloži.

Moja najstarija tetka mi je savetovala da nikome ne govorim da sam se razvela, jer je to kod nas još uvek sramota. Odgovorila sam joj da baš naprotiv treba svima da razglasim, kako bi neki budući muž mogao da konkuriše i popuni slobodno mesto.

I zaista, od razvoda je prošlo samo nekoliko meseci i već sam dobila novu bračnu ponudu.

Međutim, ovog puta sam sigurna da me dotični mladić iskreno voli i da deli moje planove za budućnost u vezi sa decom i kućicom u predgrađu. Usput budi rečeno, ne liči ni na koga iz moje porodice i nikada mi se nije obratio sa “ženo”.

Kao i sam Begbede, baš bih volela da njegova teorija nije tačna. Makar ovaj put.

Nataša Jevtović, Pariz, Francuska

objavljeno: 05.07.2012.