Преузето са: http://www.csrbl.org/?cat=9
Тим
за Злостављање и занемаривање
дјеце
Бањалука,
март 2012.
ЕМОЦИОНАЛНО ЗЛОСТАВЉАЊЕ
Обухвата деструктивно понашање одраслих према дјетету, што укључује и
одсутност позитивних приступа. Дијете од одраслих очекује заштиту и љубав и
прилази му с повјерењем, а неодговарајући поступци одраслих збуњују га и утичу
на његово ментално здравље. На жалост, одрасли у задовољењу својих личних
интереса често свјесно или несвјесно повређују дијете, користећи га за своје
сукобе унутар породице , манимупишу дјететовим осјећајима, уцјењују га или
заустављају његов развој због својих себичних разлога-злостављају дијете.
Постоје бројни облици емоционалног злостављања, али сви они укључују
потребу за апсолутном контролом над дјецом.
НАЈЧЕШЋИ ОБЛИЦИ ЕМОЦИОНАЛНОГ
ЗЛОСТАВЉАЊА
- ОДБАЦИВАЊЕ
Бројна истраживања показују да дјеца која су се
развијала у срединама у којима су биле задовољене њихове биолошке потребе, али не и емоционелне, у
каснијем животу развијају бројне психичке сметње, као што су несигурност, ниско
самопоштовање, агресија, а што представља базу за стварање добрих односа са
другима. Врло често емоционално злостављана дјеца постају насилиници или
депресивне особе, а могуће је и да њихово интелектуално функционисање и
биолошки развој не одговара хроношком узрасту. Понашање одраслих особа са
којима дијете живи је одговорно што дијете ствара лошу слуку о себи, што
постаје несигурно, зависно од околине више него што је то природно, манифестује
емоционалну нестабилност, негативизам, а у друштву је изоловано. Одбацивање
обухвата:
- одбацивење дјететових потреба за психолошком, медицинском или едукативном помоћи
- омаловажавање и подсмијех
- критиковање и повријеђивање
- спречавање развоја дјечије аутономије
- онемогућавање развоја привржености са другим особама
- одбацивање и исмијавање дјететових идеја
- одбацивање дјетета уз наглашавање да је незрело
- називање дјетета погрдним именима ( глуп, бескористан, дебео, ружан...)
- стављање дјетета у подређену позицију
- континуирано третирање адолесцента као малог дјетета
- подређивање дјететових потреба потребама одраслих
Најчешће одбацивање налазимо код оних родитеља
гдје постоје:
- брачни проблеми
- нежељена трудноћа
- социјална изолованост породице
- душевне болести
- ТЕРОРИЗОВАЊЕ
ИЛИ ТРЕТИРАЊЕ ДЈЕТЕТА КОНТИНУИРАНИМ
ВЕРБАЛНИМ НАПАДИМА КОЈИ СТВАРАЈУ КЛИМУ СТРАХА, НАПЕТОСТИ И НЕСИГУРНОСТ
Колико пута смо сусрели депресивну и
несигурну мајку која је патолошки везала дијете за себе, гушећи га својом
њежношћу, изазивајући код дјетета страх и неугоду. Таква мајка несвјесно на тај
начин рјешава своје проблеме, незадовољство, најчешће оне у релацији са
супругом или околином. Када су наши поступци према дјеци резултат нашег
тренутног расположења или проблема, па реагујемо неадекватно и неконзистентно у
контакту са дјететом, то дијете збуњује, јер оно осјећа да се дешава нешто
необично, а не зна шта. То га плаши и чини несигурни, а често се осјећа и
одговорним за такво понашање одраслих.
Најчешћи облици тероризовања
су:
- константне пријетње дјетету
- употреба бизарних дисциплинских метода ( нпр. мајка у току развода константно пријети да ће се убити)
- непрекидно наглашавање дјететове кривице
- хаотично, неконзистентно понашање родитеља
- исмијавање дјечијег страха и кажњавање на начин да ако се дијете, нпр.боји мрака да ге се затвори у мрачну просторију
- тјерање дјетета на активности и игре којих се боји
- константна пријетња суицидом
- стално присуствовање породичном насиљу
- рутинска примјена насиља пред дјецом
3. ИГНОРИСАЊЕ
И ДЕГРАДАЦИЈА ДЈЕТЕТА ШТО УКЉУЧУЈУ И
ИЗОСТАНАК ПОЗИТИВНИХ СТИМУЛАЦИЈА, односно неодговарање или закашњело одговарање
на дјететове потребе, неучествовање у процесу социјализације и тако
онемогућавање развоја дјетотових социјалних процеса. Разлози за то су бројни:
страх да се дјетету не деси нешто лоше, а што је често посљедица проблема
родитеља који због својих траума и несигурности, преносе страхове на дијете и
тако директно доводе до озбиљних психичких проблема код дјетета.Облици
игнорисања:
* недостатак стимулације на прави начин
*
неодговарање на дјететове потребе
*
родитељ никад не гледа дијете, већ негдје поред њега, не зове га по имену, већ
користи замјенице или неодређене ријечи
*
родитељ не додирује дијете
*
игнорише његово присуство, понаша се као да дијете не постоји
*
не показује емоције („не желим да га размазим или покварим“)
Нпр., ако се код дјетета јављају
школске фобије, проблеми сепарације од мајке и комуникације с вршњацима, узрок
је најчешће у неким мајчиним страховима из дјетињства.Пратећи дијете
константно, у игри и контакту са вршњацима, мајка онемогућава дјететов процес
сепарације и социјализације сбог својих страхова.На тај начин, она игнорише
дјететове потребе и ненамјерно емоционално злоставља дијете.
Такву је дјецу лако препознати,
плашљива су и несигурна.Не сналазе се у друштву вршњака вршњака, осјећају се
изолована и постају изолована. Немају пријатеља. Узроке таквог понашања дјеца
траже у себи или својој околини, готово никад у родитељима, а посљедица тога је
стварање лоше слике о себи, те се често развије депресија, осјећај мање
вриједности или агресија према околини.
- МАНИПУЛИСАЊЕ
Укључује активности у којима одрасли
користеа дијете у сврху постизања неких својих циљева, не водећи притом рачуна о
дјететовим потребама, осјећајима и интересима.
Свакодневно смо свједоци сукоба, најчешће међу родитељима, нарочито
током бракоразвода, када родитељи не бирају средства у обрачуну са брачним
партнером, а дјеца им служе као средство обрачуна и уцјене. Дјеци за правилан
развој требају оба родитеља , који ће им током развоја бити и заштита и модел
идентификације и особа којој ће прилазити с љубављу и повјерењем.
Током бракоразвода родитељи најчешће
не завршавају истовремено процес сепарације, те своје недовршене процесе са
брачним партнером рјешавају преко дјеце, тако да не дозвољавају комуникацију с
другим родитељем, оговарају га, износе бројне неповољне податке и тако руше
позитивну слику о њему. Постоје и они родитељи који након развода одбацују дијете
јер не желе да их ишта подсјећа на промашени брак. Заборављају да дијете не зна
да није одбачено оно само, већ да родитељи преко њега рјешавају или одбацују
своје међусобне односе.За дијете је у том тренутку то свеједно, оно осјећа
ситуацију, препознаје односе према себи и на основу тога ствара слику из које
реагује и која је често одговорна за већину њихових каснијих односа. Често
родитељска комуникација иде до тих размјера да дијете развија бројне
психосоматске реакције у близини другог
родитеља, врло вјешто манипулисано од родитеља са којим живи.
Посебно је тешко када родитељи у
постизању властитих циљева траже од дјетета да само одлучи са којим ће
родитељем живјети, или га стављају у позицију да оно буде одговорно за његову,
родитељску срећу.Дијете често пред једним родитељем не смије нити споменути
другог, или, нпр. када га се замоли да нацрта породицу, тада се црта на један
начин за једног родитеља, а на други начин за другог родитеља, те једном
изостави једног, а други пут другог родитеља да никога не би повриједило или да
се нити један од родитеља не би наљутио. Колико само пута траже од
професионалаца да родитељима не кажу оно што су дјеца говорила, јер се боје.
Примјери дјеце манипулисане од стране родитељ
током и након бракоразвода:
Примјер бр.1
Дјевојчица од 12 година живи с оцем, маћехом и њеном кћерком из првог
брака. Након развода, живјела је с мајком која је душевни болесника и која ју
је у рецидиву болести, у два наврата истјерала из куће.Сада живи с оцем и нема
контакт са мајком, јер је воли и разумије да је болесна.Отац је не жели
одвести, нити јој дати новац за карту, док истовремено пасторци даје новац да
посјети свог оца. Не разумије зашто је отац такав, осјећа се мање вриједном у
односу на маћехину кћерку, постала је агресивна и почела затајивати у школи. У
разговору са љекаром поставља питања “...зашто мене нико не пита шта желим. Ја
волим маму, знам да је болесна, и знам, да је здрава, никад се не би понашала
тако. Не разумијем тату, он је здрав и требао би схватити...“.
Примјер бр.2
Дјечак, стар 13 године, родитељи у бракоразводу. Живе заједно. Он с оцем
у једној соби, гдје отац повремено куха, мајка са сестром у кухињи и другој
соби. Кад оца нема, дјечак једе код мајке и сестре, али притом стоји код
прозора, једе брзо и халапљиво , пазећи да не наиђе отац. Не жели да га тата
види, јер би му било жао. Желио би живјети са мамом и сестром, али се плаши за
тату. Тата би сигурно био несрећан, јер му је често понављао да не би могао
преживјети да га и он напусти, као што је учинила мајка. С друге стране мајка,
умјесто да схвати дјететове потребе и тешкоће, не пропушта прилику да пред
дјечаком оговара оца, чему се дјечак срамежљиво одупире, гледа у под и дјелује
тужно. Мајка то не региструје, њој је најважније да се докаже као добра мајка и
како је дјечаку мјесто уз њу, а не уз оца.
Нажалост, професионалци често и сами, несвјесно, подржавају родитељско манипулисање дјецом
током бракоразвода, било стављајући се на страну једног или другог родитеља,
било круто инстистирајући на сусретима дјетета са родитељем са којим се дијете
не жели срести, умјесто да користе средства којима ће утицати на промјену
ставова. Неријетко, професионалци који би требали одлучити о дјететовој
„судбини“ сами чине грешке, држећи де круто својих ставова. Основно правило
којим ће се водити при доношењу одлуке с којим ће родитељем дијете живјети не
смије бити узраст или пол, већ чињеница који је родитељ позитивнији, који ће
створити оптималне емоционалне, а не материјалне услове живот, који ће
подстицати, а не онемогућавати контакт са другим родитељем. Дијете треба дати
сретном родитељу, јер ће тај омогућити да и дијете буде сретно. Дијете треба
васпитавати онај родитељ, ако већ не могу оба, који ће подстицати контакте са
другим родитељем, који ће дјетету омогућити радост, а не мржњу и ускраћивање.
Примјер бр.3
Мајка одбија контакте оца и
дјетета већ четири године, али чини то тако да се она вербално слаже с
контактима, ако дијете то прихвати, док дијете пружа такве отпоре да му је
немогуће чак и споменути оца,а да не почне плакати, вриштати и одбијати
комуникацију. Сва настојања свих служби су узалудна, јер дијете не жели, при
чему мајка врло вјешто манипулише дјететом. Мајка је и сама имала проблем раних
траума у својој породици које није разријешила , и сада исти модел преноси и на
своје дијете. Објективно гледајући, дијете је на спомињање имена оца у таквом
психичком стању да се контакти засад не могу остварити , а да не изазову веће
трауме за дијете.Третман који би резултовао побољшањем односа и мијењањем ставова не даје резултате, јер је
само формално прихваћен од стране мајке која и даље врло снажно манипулише
дјететом.
- ИЗОЛАЦИЈА ДЈЕЦЕ
или искључивање из породичних процеса.
Родитељи таквим поступцима желе заштитити дијете. То се најчешће догађа кад се
у породици догоди болест, смрт или неки други догађаји коју могу имати врло
тешке посљедице по комлетну породицу, па тако и за дијете. Дијете често задње
сазнаје за тешку болест мајке, оца или неки други породично проблем.Осјећа се
ускраћеним , јер се, нпр. није могло опростити од блиске особе која умире.
Најчешћи облици изолације су:
- онемогућавање дјетету да учествује у нормалним породичним активностима
- онемогућавање контакта са вршњацима
- физичко одвајање дјетета од осталих чланова породице
- недозвољавање да дијете учествује у социјалним школским активностима
- кажњавање дјетета због контакта са другим члановима породице
- онемогућавање контакта са дједом, баком или другим блиским члановима породице
Дјеца одрасла у изолацији
директно уче да су вањски контакти опасни.Они не учествују о школским
социјалним активностима, немају пријатеља, усамљени су, несигурни и
неповјерљиви.
- КОНСТАНТНИ САРКАЗАМ, ПОНИЖАВАЊЕ, ПОДСМЈЕХИВАЊЕ, СРАМОЋЕЊЕ
На жалост, и родитељи и
наставници често срамоте дијете критикама попут: угледај се на......, никад
нећеш бити као ......, зашто баш ја морам имати такво дијете..... и сл. Ово
нарочито често користе наставници, кажњавајући дијете пред цијелим разредом, за
примјер другима. При том заборављају да је дијете потребно подстицати похвалама,
да су они модел идентификације дјеце у разреду, нарочито у млађој узрасној
доби, те да ће тако њихов примјер слиједити већина дјеце из разреда и да ће
такво дијете постати прихваћено или одбачено од разредног колектива у
зависности од наставниковог става и понашања. Таква дјеца развијају негативну
слику о себи, постају аутоагресивна, усамљују се, немају пријатеља, не знају
примити позитивну повратну реакцију. Такво понашање дјеце је високо ризично за
развој депреије и суицида.
Најчешћи облици су :
- континуирано негативно вербално нападање дјетета
- критиковање пред другима
- одрасли се обраћају дјетету само када учини нешто лоше, а никада када учини нешто добро
- одрасли никада на похваљују дијете
- називање дјетета погрдним именима, нарочито у присуству других
- ПОДМИЋИВАЊЕ (КОНСТАНТНО ПОДРЖАВАЊЕ ДЈЕТЕТОВОГ НЕГАТИВНОГ ПОНАШАЊА)
Обухвата подстицање дјечијег
агресивног и сексуализованог понашања. Најчешћи облици су:
- подстицање антисоцијалног понашања
- подстицање регресивног, инфантилног понашања
- заустављање развоја дјететове аутономије
Нпр. дијете
долази из школе и каже да га је физички напао дјечак из разреда. Отац не пита
„како се осјећаш, шта је било, боли ли те?, већ пита „јеси ли му вратио?“. Када
добије потврдан одговора, на шта од стране оца добија похвале „...тако и треба,
ти си прави татин син, исти си као ја....“.
- КОНСТАНТНИ ВЕРБАЛНИ НАПАДИ
- ПРЕТЈЕРАНИ ПРИТИСАК НА ДИЈЕТЕ
да што брже одрасте, што произлази
из рдоитељских потреба, а које дијете не
може задовољити због фазе свог психобиолошког развоја. Укључује неадекватна
родитељска очекивања од дјеце. Родитељи најчешће очекују да њихово дијете и
емоционално и когнитивно буде изнад просјека. Такве родитеље не занимају
дјететове жеље или потенцијали, да ли дијете то може испунити, и да ли су та
очекивања у складу с дјететовим могућностима и потребама.
Најчешћи облици су:
- родитељско непрекидно наглашавање очекивања од дјетета
- родитељско непрекидно критиковање
- непрекидни притисак на дијете, родитељи никад нису задовољни
- изостанак помоћи ријечима „.....то је тако једноставно, не треба ти помоћ за то...“
- непрекидно упоређивање с другима, у негативном смислу за дијете
- захтијевање ране контроле сфинктера
- куповање неадекватних играчака, за које родитељи сматрају да су за дијете, без обзира на његове жеље
- укључивање у школе које су непримјерене дјететовим способностима
Нпр.
Н.Н је био добро и мирно дијете. Родитељи су
очекивали да буде први у свему, без обзира да ли он то жели или може. Како је
постајао одраслији, очекивања родитеља су била све већа, а његово задовољство
такође. Није се имао коме пожалити. Коначно је пронашао „излаз“, покушао је
суицид.
Родитељи из ове групе показују осјећаје само ако дијете задовољи њихове
потребе и очекивања. У таквим породицама вриједи правило „љубав се заслужује“.
Посљедице таквог родитељског понашања код дјеце доводе до несигурности,
осјећаја мање вриједности. Та су дјеца ризична за развој депресије, поремећаја
храњења и суицида.
КАКО ПРЕПОЗНАТИ
ЕМОЦИОНАЛНО ТРАУМАТИЗОВАНО ДИЈЕТЕ?
Све је већи број дјеце ниског самопоштовања (највећи број њих напушта
школовање). Дјеца се не рађају с ниским самопоштовањем, они постају такви током
развоја у емоционално злостављајућим срединама.Агресија, која је све присутнија
код младих, великим је дијелом резултат поступака одраслих према дјеци током
одрастања. Он је израз депресије, несигурности, реакција којом се дијете бори
против неправде, усамљености, изданости од оних који су му требали олакшати
процес одрастања.
Клиничка слика емоционално злостављане дјеце зависи од узраста и врсте
злостављања.Код мале дјеце она се манифестује у виду тјелесних симптома: бол у
стомаку, притисак у грудима, гушење, тешкоће са спавањем, проблем контроле
сфинктера, раздражљивос, наизглед безразложан плач. Веома су изражени
сепарациони страхови. Током одрастања јављају се различите врсте страхова,
повлачење од околине, ноћне море и сл.
Оно што се прво примијети код емоционално злостављаног дјетета јесте
његов израз лица: његове емоције не одају слику среће, спонтаности,
безбрижности. Најчешће видимо израз страха, туге и несигурности. Ова се дјеце
не смију, не плачу, не играју се спонтано, на знају какве ће реакције одраслих
изазвати његово понашање. Чест је негативан однос према себи и околини. Љути су
и напети, агресивни, разбацују играчке, ломе их, све започињу, а ништа не
довршавају. У присуству одраслих погледом траже дозволу да нешто учине. У групи
дјеце заузимају, или периферну позицију, или се понашају агресивно, отимајући ствари
и положај. У школи су тихи, непримјетни, или немирни, агресивни, ометајући.
Карактеристике клиничке слике:
*апатија
*агресија
*иритативност
*усамљеност
*ријетко плачу
*у комуникацији не гледају саговорника у очи
*присутан је негативизам или празан афект према
свима у окружењу
*у ситуацијама када здрава дјеца плачу, они
реагују апатијом
*ре реагују на вањске надражаје
*не показују задовољство у игри, нити било чему
другом
*проблеми учења
*проблеми односа с околином
*депресија
*страх и тјескоба
*често брину о родитељима и њиховим потребама,
умјесто обрнуто
Нема коментара:
Постави коментар