Unesite svoj mejl ako želite da redovno pratite ovaj blog

Дошло је до грешке у овом гаџету

недеља, 30. септембар 2012.

Kako prepoznati autizam kod dece



Dete od godinu dana koje se stalno osamljuje, ne govori, do 18. meseca ne progovara nijednu reč, ne odaziva se na poziv, ne komunicira s porodicom, igra se nekih svojih igara, a kada mu je nešto potrebno samo uzima roditelja za ruku i ne pokazuje šta hoće vrlo je moguće da pati od nekog oblika ranog razvojnog poremećaja, kažu lekari. U ovakvoj situaciji trebalo bi što pre potražiti stručnu pomoć. Najteži oblici ovih poremećaja spadaju u takozvane pervazivne razvojne poremećaje, među kojima je i autizam.

Autizam je vrlo složeni poremećaj u razvoju mozga, a karakteriše ga slaba ili nikakva komunikacija i interakcija s drugim ljudima. Iako se u lečenju autizma primenjuje čitav niz terapijskih metoda, za ovu tegobu za sada nema leka. 

Kod težih oblika autizma gotovo je nemoguć samostalan život, dok kod blažeg oblika osoba može da se osposobi za samostalan život tako što će se od najranijeg perioda raditi na popravljanju njenog govora, intelektualnih oštećenja i funkcionisanja u zajednici. 

Doktorka Milijana Selaković, dečji psihijatar iz specijalističke ordinacije za decu sa razvojnim poremećajima i osobe sa posebnim potrebama “Dr Selaković”, kaže da su ove tegobe kod dece u velikom porastu u poslednjoj deceniji, a naročito u poslednjih par godina. 

U našoj zemlji, međutim, ne postoje zbirni podaci koliko ima dece s autizmom, ali svetska statistika govori da na 91 zdravo dete dolazi jedno autistično. Doktorka Selaković kaže da ni naša zemlja ne zaostaje za tom statistikom. 

Stanje je alarmantno, kažu stručnjaci, a roditelji često ne prepoznaju na vreme ove poremećaje jer autistična deca izgledaju fizički kao i sva druga deca. Imaju bistar pogled i ne zaostaju u fizičkom razvoju. 

"Već sa godinu dana dete treba da počne da govori, sarađuje, komunicira, prati porodičnu atmosferu i da se funkcionalno igra. Nažalost, roditelji primete da nešto nije u redu tek kada dete ni sa 18 meseci ili dve godine ne progovara. Kod ove dece ugrožena je komunikacija, socijalizacija, emotivnost, govor i inteligencija. Zato ne treba dozvoliti da se ovi poremećaji razvijaju dalje i potrebno je da se što pre prepoznaju. Takvo dete treba hitno rehabilitovati timski, a u njegovom lečenju treba da učestvuju i dečji psihijatri, psiholozi, defektolozi, logopedi" ističe doktorka Selaković, i dodaje da je saradnja sa roditeljima veoma važna. 

Američki stručnjaka tvrde da na ovako ranom uzrastu 70 odsto treba raditi sa roditeljima, a 30 odsto sa decom. 

"U osnovi mnogih poremećaja je genetska predispozicija, ali bolest ne mora da se ispolji ako ne postoje neki spoljašnji “okidači”. Koliko je do sada istraženo, postoji oko 40 takvih “okidača”. To su tzv. biološki aspekti. U prvom redu, to su metabolički poremećaji, uticaji gljivica, virusa, bakterija, zatim trauma na porođaju, otežano disanje, velike količine bilirubina u krvi, neki stresovi ili neke bolesti majke u trudnoći. U velikom procentu okidači su i razna isparenja, pesticidi, hrana prepuna konzervansa i aerozagađanje." kaže dr Tijana Antin-Pavlović. 

Defektolog, specijalista reedukator psihomotorike dr Tanja Govedarica kaže da je bitan je individualan i stalan rad s decom koja imaju rane poremećaje iz spektra autizma da bi dete uspelo da integriše svoje potencijalne sposobnosti i da se koliko-toliko socijalizuje i uklopi u svakodnevni život. 

"Deca koja imaju ovakve poremećaje obično ostanu u svom subjektivnom prostoru, prostoru tela. Prostor polja pokreta u kome se naši ekstremiteti udaljuju od tela je prostor koji ova deca ne razumeju i teško prihvataju, to je prostor komunikacije. Osvajanje ovog prostora počinje vrlo rano, u trećem ili četvrtom mesecu života. Ako u ovom periodu primetimo da nema radovanja, uzbuđenja, osmeha, da izostaje gukanje, imitacija, da je dete previše mirno ili veoma razdražljivo, onda možemo da posumnjamo da se radi o ranom razvojnom poremećaju." ističe dr Govedarica. 

Ona naglašava da su "emocije glavni pokretač ranog razvoja. Osećanja kod dece s autizmom jesu skromna, i kad se pojave, brzo utihnu ili se i ne prepoznaju. To je osnovni problem u radu s ovom decom i, po mom mišljenju, najbitniji. Reedukacija psihomotorike je metod kojim se preko tela i pokreta obnavljaju detetova iskustva o sebi, potom o sebi u odnosu na drugog, prostor i vreme. Ta iskustva se vežbama ponovo doživljavaju, prepoznaju, integrišu. Vežbe treba početi što ranije, kroz igru, dodir, govor, susret dva bića, deteta i reedukatora." 

Psiholog i geštalt, psihoterapeut Nataša Dosevska pojašnjava kako treba da izgleda rad sa roditeljima autistične dece. 

"Rad s roditeljima obuhvata edukativne grupe i grupe podrške. Na edukativnim sastancima roditelji mogu da saznaju mnogo o komunikaciji autističnog deteta i njenim specifičnostima. Roditelji će saznati i kako da organizuju svoje i dečje aktivnosti, u čemu se sastoji poremećaj, koje su njegove specifičnosti i kako da se postave prema njima. Druga vrsta su grupe podrške gde roditelji razmenjuju primere iz ličnog iskustva, pričaju o svojim dilemama i strahovima. Ove grupe su korisne jer podsećaju roditelje da imaju i neke druge uloge u životu. Pomažemo im da se vrate sebi, razvijaju svoje kapacitete, jer će kroz to oni moći lakše da se vrate detetu. Veoma je važno kako se oni osećaju, da bi dete moglo da se razvija u atmosferi koja je za njega podsticajna. Deca veoma dobro osećaju raspoloženje svojih roditelja i to može mnogo da se odrazi na njihovo ponašanje. Usvajanjem potrebnih znanja i veština povećava se osećaj sopstvene kompetentnosti i vraća moć koja im kao roditeljima pripada, doživljaj da mogu da upravljaju svojim životom i da imaju uticaj na dešavanja." ističe Dosevska. 

Izvor - Blic Online

Нема коментара:

Постави коментар

Related Posts Plugin for WordPress, Blogger...